Brod

Kovač

Još dok je začela, Marija, kći seoskog učitelja, znala je da će dete biti kovač. Njen Koljo bio je kovač, otac mu kovač, pet generacija unazad muškarci u njihovom rodu mahali su kovačkim čekićem, svaki veštiji od prethodnog. Nedeljama bi, kad bi sklopila oči, videla varnice svuda, a srce joj je udaralo u ritmu kovačnice. Sve ju je vuklo ka tamnoj, vrućoj zgradi pored reke, sedela bi tamo i njih dvoje — ona i budući Bojan — slušali bi pesme vode i nakovnja.

Najnametljiviji su bili snovi. Sanjala je mnogo, mesta koja je poznavala, ali u snovima bila su obavljena tajnovitošću, kao da dolaze iz različitih svetova. Videla je druge verzije sebe — tamne, strašne, samouverene, nasmejane — ali uvek jednako stvarne kao i ona sama. Susretala je i Bojana, već mladića, u kovačnici, ona s jedne strane nevidljive pregrade, on s druge. Govorili su grozničavo, zbunjeno, jedan u glas s drugim, o događajima koji se nisu desili i ljudima koje nikad nisu sreli. Ponekad, ujutro u polusnu između sna i dana, osećala ga je i u stomaku i pored sebe istovremeno — rođenog i nerođenog u istom dahu.

Bojan je krenuo da se rodi usred noći. Dok je stigla babica, pripremila sve, i prsnule vode, prvi petlovi su već pevali. Bojan se rodio sa izlaskom sunca.

Iako je večno bio pod nogama ocu, Bojan je voleo da sluša priče koje mu je majka pričala, a potom i knjige koje mu je čitala naglas. Svakoga dana vodila ga je u jedan začarani svet, a otac u drugi. Koljo ga je učio da goni ritam kovačnice, da sluša šta mu plamen i gvožđe govore, da peva zajedno s njima. S osam godina već je spretno mahao malim čekićem i oblikovao prve figure ljudi i životinja. S deset je pomagao ocu. S dvanaest, celo selo je dolazilo da ga gleda.

Marija i Koljo su s tihim ponosom gledali kako iz njegovih ruku izlaze elegantni okovi, čvrsti alati, fini sudovi i potkove toliko lepe da su ih domaćini kačili na vrata umesto da ih stavljaju na konje. Svakim udarcem čekića, Bojan je pretvarao majčine priče u gvožđe, bakar i bronzu. Ubrzo je i sam počeo da piše, i šta god bi se rodilo na hartiji pored vatre, brzo bi u nju skočilo i izniklo na nakovnju.

Lanac i Žarač

Lanac i žarač, bačeni uz plamen,
Stoje između noći i kovačkog žara,
Uvijaju senke kroz ugljeni zamen,
Da čuvaju sveću od mračnog udara.

Kad je već bio mladić, Bojan nije imao premca u kovačkom zanatu. Kad bi radio, kao da je preo konac iz haosa svemira — vreme bi usporilo, pa stalo, a on bi uhvatio nit i utkao je u metal. Kroz njegove ruke teklo je umeće oca, dede i dalje unazad, sve do prvog od njih, Stojana, koji je podigao ovu kovačnicu pored reke pre mnogo godina. Uzimao je nešto od svakog i ulivao to u trenutak kad bi vreli metal popustio pod čekićem. Po selu se šaptalo da je sve što iskuje začarano, da štiti od uroka, nesreće, goblina i karakondžula — a svaka kuća imala je nešto od njegovih ruku: lanac za ognjište, žarač, bodič, potkovu ili sekiru.

Bojan je kovao danju i noću na igraju svetlosti vatre, a preostale sate provodio je u planini — da skupi dah za zanat. Selo je već sedelo visoko, ali Bojan se penjao još više — iznad drveća, preko livada i kamenitih sipara, do jezera ispod vrha, gde bi legao i posmatrao zvezde.

Na uštap, na kamenovima pored jezera izlazile su samodive. Bojan ih je gledao iz daljine i slušao njihove pesme, a kad bi igrale, divio se lakoći njihovih koraka. Poznavao je njihovu divlju i svojeglavu prirodu iz majčinih priča, i video ih je u snovima — ali gde god bi se pojavile, karakondžuli su se držali daleko. Na Ivandan se popeo do jezera da vidi samodivsko kolo oko vatre, ali magla je progutala sve. Seo je da se odmori, a onda se mirna voda uznemirila i samodive su ga okovale iz mraka. Smeh im je klizio po površini, kretale su se kao lišće u naletu vetra, šapćući mu sve odjednom, glas preko glasa.

Bojan je stajao bled i preneražen, i nije mogao da razume ništa — osim jedne reči, prosleđene između njih kao kamen: „Gledaju te."

Senke

Lepljive senke u uglovima kroje,
Šiju bez tela, gutaju se u mrak,
Grimizne varnice tamne snove broje,
Plašt za nešto što zove — tkan u znak.

Samodivine reči došle su i prošle. Bojan je radio bez prestanka, varnice su letele po kovačnici pod udarcima čekića, a glas o njemu nosio se daleko. Sanjao je o kovanju, o dodirivanju nekog drugog sveta i uvlačenju njegove niti u rad, a dok je radio, tako bi se izgubio da se granica između sna i jave potpuno rastvorila. Pretvarao je haos u muziku, navodeći svaku česticu metala u oblike koji su postajali sve nemogućniji i savršeniji iz nedelje u nedelju.

Ali što se Bojan više približavao granici drugog sveta, to su se njegovi stanovnici više uznemiravali. Senke po uglovima kuća su se zgušnjavale. Deca su se plašila. Životinje su nestajale. Svako jutro nalazili su otiske ogromnih šapa i kopita utisnute u blato, a nekoliko puta karakondžul se promakao kroz kaldrmu sela. Meštani su govorili jedni drugima da se to dešavalo i pre, u stara vremena — ali nikad se ta bića nisu primakla toliko blizu, niti u takvom broju. U kovačnici, Bojan bi ih video uglom oka, duge iskrivljene senke koje su se uvijale oko ognjišta, i preturao je po glavi: šta može da napravi da ih zaustavi?

Na zidu prema reci bio je mali prozorčić koji je, godinama — možda zbog strujanja vazduha kraj peći — skupio mrvice rastopljenog metala u staklu i postao neka vrsta mutnog, izgrebanog ogledala. Nekad bi se jasno video u njemu. Nekad pravo kroz njega. Odrazi su uvek bili iskrivljeni, a Bojan je često hvatao neobične tamne figure kako se kreću u njemu. Jednom-dva puta bio je siguran da vidi majčino lice.

Na polici ispod tog prozora, pod debelim slojem prašine, ležale su zaboravljene beleške Stojana, čoveka koji je podigao ovu kovačnicu.

Prozor

Mećave pritišću lice uz staklo, blede,
Traže brod što prelazi u svet daha,
Slomljenim noktima grebu i ne sede,
Hoće žive — noć odjekuje strahom.

Jedne noći, glasne od naleta jesenskog vetra, Bojan siđe u kovačnicu i zapali vatru. Senke se razbegoše po uglovima. Podiže čekić i radio je bez cilja neko vreme, dok ga svetlost što se prelamala u malom prozoru nije uhvatila za oko. Obriše staklo, a pogled mu pade na prašnjavu knjigu ispod. Dunu prašinu, odreši kožne vezice i poče da čita. Sa stranica su izlazile priče o kovačkom zanatu, o planini, reci i jezerima, o samodivama, karakondžulima i goblinima. Čitao je do zore, i kad je najzad podigao glavu i sreo sopstveni pogled u staklu, već je znao šta treba da uradi.

Iskovaće figuru samodive — od gvožđa, bakra i bronze — toliko savršenu da će zauvek zapečatiti prelaz kroz koji su tamna bića dolazila. Radio je u stanju izvan umora, u nekoj paganskoj transi, s ludilom u očima, izazivajući onostrano i božansko, privlačeći se toliko blizu ivici da su senke u malom ogledalu divljale i besnele. Klesao je kosti, prste i kosu. Znoj mu je cičao na nakovnju dok je samodiva rasla u svetlosti vatre, i što se više primicao kraju, gvožđe je sve teže slušalo. Vest se proširila selom. Deca i starci virili su plaho kroz vrata, ali Bojan je bio negde drugde potpuno — unutar ritma stvaranja.

Brod

Nema broda — ovde stoji ogledalo,
Gde se san i smrt razilaze i čuvaju,
Vatreni dah u tvojoj kosi malo,
Gleda te u oči — što uzme, ne vraćaju.

Nakon sedam dana, pod punim mesecom, tačno u ponoć, Bojan izroni iz rada iscrpljen i pogleda se u prozor. Ostao je jedan jedini udarac. Jedna jedina čestica gvožđa stajala je između njega i savršenstva, između njega i apsolutne vlasti nad haosom koji je celog života učio da čita. Namesti čekić u ruci, prođe kroz glavu sve što je uložio u figuru, duboko udahnu i zamahnu.

U trenutku kad je čekić dodirnuo metal, sve zadrhta. Vreme, čestica gvožđa, čekić, Bojan i svemir spleli su sudbine, i svet se raspao na dvoje. Dve staze, svaka jednako stvarna. Dva Bojana, svaki jednako stvaran, kujući sudbinu jednako stvarnu.

U trenutku kad je čekić dodirnuo metal, čestica se namestila na mesto i figura je zasjala u svetlosti vatre u svom savršenstvu.

U trenutku kad je čekić dodirnuo metal, čestica se rasprsla i duboka tamna pukotina otvorila se duž ruke figure.

Bojan ostavi čekić i dugo stajao zagledavši se u savršenu figuru. Pogleda u prozor, gde su se senke rastopile, i video sopstveno lice kako gleda nazad — udvojeno, posmatrajući. Skinu kecelju, utovari samodivu na kola, upregnu vola i ode do seoske kapije gde je postavi pored ulaza. Napolju je vetar kidao kroz grane. Unutar sela, sve utihnu.

Bojan ostavi čekić i dugo stajao zagledavši se u napuklu ruku. Nije mogao da razume šta se slomilo, kako je sve bilo toliko blizu, pa mu se onda raspalo u rukama. Podiže pogled ka prozoru, gde su umesto senki video sopstveno lice — udvojeno, posmatrajući. Pomeri samodivu da gleda u njega, skide kecelju i polako podje kući.

Pošao je brzo naviše, prema vrhu i jezerima. Hteo je da ponovo vidi samodivin ples, da sazna šta bića koja su ga gledala sada govore — ili, kako je napola očekivao, jesu li zauvek utihnula. Kad je stigao gore, samodive su ga okružile smejući se, zapevale i počele da igraju u krug. Bojan se kretao s njima, vrtoglave glave, noge same upadale u njihove korake, muzika im ispunjavala uši — ritam divlji, izmešan i nesmeran. U ruci mu se pojavi čaša samodivinog vina, i svet omekša na rubovima.

Pošao je naviše polako, prema kući, tik iznad kovačnice. Hteo je da sklopi oči, a kad ih otvori da zna šta sledi. Toliko uloženo — sve niti u rukama, stkane tačno kako je hteo — toliko blizu, i opet nedovoljno. Bojan legnu i zaspa neprobudno, sanjajući vatru, zemlju, gvožđe, samodive, tamne vode i vrh nad oblacima.

Kad se probudio, sunce je već stajalo visoko nad šumom. Usta još uvek omamljen od noći — od vatre, vina i pesama — i krenu niz put prema selu. Znao je pre nego što je stigao. Osetio je dim i potrčao. Od sela je ostalo gotovo ništa, pregršt izgorelih zidova još tinjalo je u jutarnjem svetlu. Vatra je krenula iz kovačnice, rekli su mu — vetar je završio ostatak. Licem u pepeo kraj kapije ležala je samodiva. Zaustavio je karakondžule. Nije zaustavio vatru sopstvene gordosti.

Kad se probudio, sunce je već stajalo visoko nad šumom. Usta, naprska lice vodom i krenu ka kovačnici. Ispred nje se skupilo malo sveta — svako je doneo nešto, ko orahe, ko voće, ko pletenicu. Žestoka oluja kružila je oko sela tokom noći, a nije dirnula ni crepić, i šapat da je Bojanova samodiva zaštitila selo već se prenosio od vrata do vrata. Bojan otvori kovačnicu i svetlost obasja figuru uprtu u mali prozor. U njemu više nije bilo senki.